+ 0
+ 0

Kako ocenjujete proteklu 2015. godinu i šta očekujete od naredne 2016. godine?

U Srbiji smo navikli da u decembru kažemo, dobro je da je kraj ovoj godini i da onda dodamo, “ali ni ova naredna neće biti ništa bolja”. I tako nam prolaze životi u iščekivanju neke godine u kojoj ćemo biti srećniji.

Dakle, 2015. godina nije donela ništa dobro. Smanjene su plate i penzije. Završen proces restrukturiranja za veliki broj preduzeća. Po tom osnovu, bez posla je ostalo oko 50.000 ljudi. Veliki srpski brend IMT otišao u stečaj. Srbija, poljoprivredna zemlja, ostala bez proizvodnje traktora.

Ovu godinu je obeležila i stalna pretnja otkazima zaposlenima u državnoj upravi i javnom sektoru – a da nikada nismo saznali tačan broj zaposlenih.

Minimalna cena rada ostala ista. 2015. godinu je obeležila inicijativa ASNS za ocenu ustavnosti i zakonitosti – Zakona o maksimalnom broju zaposlenih. Inicijativa je bila uspešna i sprečili smo diskriminaciju žena.

Kako vidite aktuleni Zakon o radu?

Zakon o radu je izuzetno restriktivan za zaposlene. Nije doneo očekivane rezultate ni poslodavcima. Bilo bi dobro da samo Zakon o radu kreira privredni ambijent, ali to na žalost nije moguće.

Niti je došlo do novog zapošljavanja, niti je poslodavcima lakše. Samo su radnici pod ogromnim stresom zbog gubitka posla, što nije dobra radna atmosfera.

Šta ste ove godine konkretno uradili za bolji položaj radnika?

Uradili smo puno toga. U svim preduzećima gde imamo sindikat smo potpisali Kolektivne ugovore i uspeli da se izborimo za bolji radno-pravni status zaposlenih. Vodili smo više od 500 radnih sporova i uspeli da 392 radnika vratimo na posao. Bili smo aktivni u procesu donošenja Zakona. Mnogi naši predlozi su postali sastavni deo Zakona. Sprečili smo primenu Zakona o maksimalnom broju zaposlenih. Dobrom medijskom zastupljenošću kreirali smo mnoge društvene procese u Srbiji.

Može li se sa sadašnjim minimalcem preživeti “od prvog do prvog”?

Sa 21.000 dinara ne može niko preživeti u državi u kojoj cene hrane ne zaostaju sa cenama u zemljama Evropske unije. Može se životariti, kao što to radi veliki broj naših građana, pod uslovom da im ne dođu izvršitelji i ne uzmu i to malo što imaju.

Očekujete li da će u narednoj godini konačno biti suzbijen “rad na crno”?

Od 2016. godine ne očekujem ništa dobro. Slušaćemo priče kako nam ide super, kako nikada nije bilo bolje – a plakaćemo i dalje kada otvorimo novčanik. Dakle, ne očekujem bitnije suzbijanje rada na crno. Za veći pomak je potrebno da rad na “belo” bude isplativiji od rada na “crno”. Dok se to ne uradi – nema pomaka.

Koliko je zapravo nezaposlenost u Srbiji trenutno po proceni vašeg sindikata?

Broj nezaposlenih u Srbiji se nije smanjio. Došlo je samo do drugačijeg obračuna evidencije broja nezaposlenih. Svako ko je radio tokom meseca barem par sati vodi se kao zaposlen.

Trenutno je u Srbiji nezaposleno milion ljudi.

Imaju li građani poverenja u sindikalne organizacije  i kako povratiti jedinstvo među njima?

Zaposleni imaju sve veće poverenje u sindikate, ne u sve – nego u pojedine i pored žestoke kampanje koje pojedine političke partije vode protiv sindikata.

Pored postojećih restriktivnih Zakona, odnosa poslodavaca prema zaposlenima kao prema jeftinoj potrošnoj robi – lako zamenjivoj – radnicima su ostali jedino sindikati kao nada u pomoć i spas.

Koliko su danas sindikati radničke a koliko političke organizacije?

Sindikat je uvek radnička organizacija, ali to ne znači da sindikat ne učestvuje u političkom životu Srbije.

Politika nam kroji život, određuje sudbine. Političari donose Zakone. Pa zašto da i sindikat nema udela u tome.

Uostalom, to je normalna pojava u zemljama Evrope.

Samo kod nas, sindikat treba da bude apolitičan i da se bavi socijalom. Valjda našim političarima odgovaraju rascepkani i nesolidarni sindikati za koje oni mogu da kažu – oni se bave polutkama.

Koji  je danas sektor javnih delatnosti u Srbiji najviše ugrožen kad je u pitanju položaj radnika?

Danas su u Srbiji svi ugroženi. Stalna pretnja otkazima – stvara nemir kod svih. Srbijom je zavladao strah, a u takvoj situaciji je lako manipulisati ljudima.

Strah nikada nije dobro oruđe. On vas u početku parališe – ali onda polako popušta i dovodi do nezadovoljstva i bunta.

Danas u Srbiji su svi nezadovoljni i u javnom i u privatnom sektoru. Male plate, nesigurnost radnog mesta, loš odnos prema zaposlenima uz stalno ponavljanje – ako nećeš ti ima ko hoće. To nije dobra radna atmosfera. Ona ne vodi razvoju i jačanju države i društva. Politička elita to mora brzo da spozna i učini napor da postojeće menja. U suprotnom – neće biti dobro.